Latinka Perović

Knjiga sa tajnom šifrom naše sudbine

Filosofija palanke u palanci

Delo Radomira Konstantinovića je obimno, ali on je najpoznatiji po jednoj svojoj knjizi, Filosofija palanke, koju je napisao tačno na sredini životne putanje, u svojoj 41. godini. Ta je knjiga potisnula interesovanje za sve što je napisaoi pre i posle nje. Za njegove romane i eseje: Kuća bez krova, Daj nam danas, Mišolovka, Čisti prljavi, Izlazak, Ahasver ili traktat o pivskoj flaši, Pentagram, beleške iz hotelske sobe, Dekartova smrt, Beket prijatelj. Za radio-drame: Saobraćajna nesreća, Euridika, Veliki Emanuel, Ikarov let, Liptonov čaj.  Za osmotomno Biće i jezik – u iskustvu pesnika srpske kulture dvadesetog veka. U isto vreme, Filosofija palanke dugo je bilapoznata samo uskom krugu čitalaca, da bi devedesetih godina prošlog veka postala ključna u tumačenju raspada države, ratova i sloma društva. Danas se o njoj govori kao o klasičnoj  knjizi a zapravo je ostala ne-pročitana knjiga. Kako se to moglo dogoditi objašnjava njena skoro pola veka duga istorija.
Istorija Filosofije palanke počinje sa njenim emitovanjem na Trećem programu Radio Beograda 1969. godine. Iste godine se pojavila i njena štampanaverzija kao zasebno izdanje časopisa Treći program. U tadašnjem Intelektualnom životu Beograda to nije bila margina ali ni mnogo više od uskog kruga elitista. Reakcija gotovo da nije bilo što još ništa ne govori o stvarnoj rezonanci knjige. U prikazu prvog izdanja Filosofije palanke, koji je objavljen u zagrebačkom Vjesniku i sarajevskom Oku, Predrag Matvejević piše kako mu je na knjigu skrenuo pažnju Miroslav Krleža: «Pogledajte tu knjigu. Nitko ne govori o njoj, a knjiga je izuzetna.»
Pet godina kasnije, 1974. godine, Filosofija palanke je objavljena u poznatoj Nolitovoj biblioteci Sazvežđa. Potom je godinama nije bilo u knjižarama. Otuda izgleda neobično da je u Sarajevu, 21. marta 1989. godine, u povodu dvadesetogodišnjice objavljivanja Filosofije palanke, održan simpozij, kome je prisustvovao i njen autor. Izvan klanova i koterija, suzdržan prema javnim pohvalama, Konstantinović je zahvalio prijateljima što su simpozijo Filosofiji palanke upriličili «baš u ovom trenutku kad njen duh-anti-duh divlja kao nikada ranije, neuporedivo agresivniji nego pre dvadeset godina, kad sam pokušavao da sazdam njegovu fenomenologiju. Taj duh-anti-duh sada bi ćutanjem da spali Filosofije palanke, kao da ona nikad nije napisana. To je početak novog razdoblja u istoriji knjige.
Devedesetih godina prošlog veka, Filosofija palanke se počelacitirati: postalaje znak raspoznavanja između nepristajanja na zločini i odbacivanja svakog kritičkog mišljenja kao pina izdaje čitavog srpskog naroda. Zatim je došla knjiga Milorada Belančića, koja je, posle ratova devedesetih godina, predstavljala novo čitanje Filosofije palanke: događaji su je, smatralo se, dehermetizovali, učinili je čitljivom.
 Opet u Sarajevu, jer različitost omogućuje razgovor, dok stav nalaže apriorno jedinstvo, u povodu 75. godišnjice Radomira Konstantinovića održan je, maja 2003. godine, okrugli sto. U središtu rasprave o njegovom delu i mislibila je Filosofija palanke. U Beogradu je Sava Dautović priredio njeno novo izdanje. Našla se i na listi više izdavača izvan Srbije.
Danas će se u raznim tekstovima naići na stanovište da Filosofija palanke sadrži ključ, neku vrstu tajne šifre, za objašnjenje i onoga što nam se dogodilo i onoga što na se događa. Obično se navodi rečenica kojom Filosofija palanke počinje: «Iskustvo nam je palanačko». Ali, šta je palanka i kakvo je to njeno iskustvo?
Ima tri opasnosti da se knjiga, uprkos tome što je «priznata» i formalno, čak, stekla populanost, isprazni i da ostane ne-pročitanja.
Prva opasnost leži u njenom izolovanju iz srpske kulturne tradicije, to jest da se u njoj ne prepoznaju asocijacije na Lazu Kostića, Stanislava Vinavera, Rastka Petrovića, Todora Manojlovića, Oskara Daviča. I da se ona ne posmatra na tragu one tendencije koju su u srpskoj kulturi utemeljili Dositej Obradović, Đura Daničić, Jovan Rajić i Ilarion Ruvarac: tendencije kritičkog mišljenja. Ali, Konstantinović je znao da i konzervativna tradicija, kako je govorio Stanislav Vinaver, pre nego što se odbaci, mora da se poznaje.
 Zatim, da se Filosofija palanke ekstrahuje iz celine Konstantinovićevog dela. Da se previdi da se «novija naša romaneskna tvorevina najpotpunije ocrtava» u njegovim romanima. Kaoda je on, naročito u Biću i jeziku, «u intimnom dosluhu sa evropskom, poglavito modernom kritičkom mišlju».
Najzad, da se izgubi iz vida istorijski kontekst Filosofije palanke. Vreme kada je ona pisana nagoveštavalo je nastanak nove paradigme nasuprot i desnom i levom totalitarizmu. Predrag Matvejević je još pre četrdeset godina tačno pročitao Filosofiju palanke: «Radikalnost Radomira Konstantinovića je od one vrste koja – kad joj se ponude dvije mogućnosti jedne loše alternative – radije neće prihvatiti nijednu negoli se odlučiti za onu koja je manje zlo. U toj negaciji alternativa obično su granice ovakvih pothvata: Filosofija palanke je knjiga smiona čovjeka koji nastoji nadići vlastita ograničenja».
Filosofija palanke je«ogled o srpskoj patrijarhalnoj civilizaciji» i njenom sudaru sa modernom civilizacijom. Jedna univerzalna pojava, moderna država i moderno društvo, posmatrana je kroz analizu karakteristika srpskog zatvorenog društva i njegovog palanačkog iskustva. Inače, palanka nije ni prostorno ni vremenski određena: njen je duh lutajući. Palančanin nije stanovnik ove ili one naseobine već mentalni malograđanin, koji sve obezličuje i čija je glavna odlika sloboda od odgovornosti.
Radomir Konstantinović nijemogao biti ničiji guru: on je govorio sopstvenim glasom. Ko taj glas ne prepoznaje, ne može rećida je pročitao Filosofiju palanke. Niti da je razumeo cenu kojom palanka naplaćuje različitost, drugost, individualnost.
Možda će se jednoga dana, ako budu objavljena sabrana dela Radomira Konstantinovića, reći, kao što je rečeno u povodu nedavne izložbe Bogdana Bogdanovića u Beogradu – vratio se... Ali, to neće biti više od upotrebe i osvete palanke tim uistinu velikim ljudima, koji su se oteli njenoj bezličnosti, ukoliko ne kažemo odakle i čemu se oni vraćaju. Ako i samine pokažemo stid koji su oni osećali.

(Autorka je istoričarka iz Beograda)